Prođe sahrana i sutradan me tetka pita da odem sa njom da živim, i ja to prihvatim i krenem sa njom u Nemačku. Prije pola sata zvoni mi telefon i tetka se javlja i govori mi da je za mene, ja se javim kad moj “otac” sjetio se i on mene, ali naravno kad je doživeo saobraćajnu nesreću i ostao invalid. Plače on, moli da mu se vratim kako bi mu mogla pomagati…
Progutam knedlu i kažem mu “izvini oče, i dalje te poštujem kao oca, ali ja nikad neću preći preko toga što si nas izbacio gole, bose i gladne na ulicu, snađi se sam kao što smo i mi morali”.
Nema komentara:
Objavi komentar